Vrste
zaštite vojnih tekstilnih materijala
Hemijska, biološka i nuklearna zaštita
Hemijski agensi
Biološki agensi
Klasifikovanje
Otkrivanje
nuklearnih agenasa
Zaštita od nuklearnih agensa
Dekontaminacija hemijkih, bioloških i
nuklearnih (CBN) agenasa
Maramice za dekontaminaciju
Hemijska, biološka i nuklearna zaštita
Biološki, hemijski i nuklearni rat su stalna pretnja
svetu. Toksični agensi koji se koriste su relativno laki za proizvodnju, a
njihovi efekti su emocionalno i smrtno užasni među celokupnom populacijom. Oni
su oružje za masovno uništenje. Činjenica da u skorije vreme nisu korišćeni u
sukobima, može u neku ruku da govori o teškoćama i nekontrolisanom širenju na
određenim specifičnim ciljevima. Imperativ je da treba izbeći negativne
meteorološke efekete kao što je vetar koji duva ka snagama koje se bore! Tu je
i preventivno dejstvo, zato što može usled korišćenja da eskalira sa drugim
sredstvima za masovno uništavanje, kao što je npr nuklearno oružje. Hemijska,
biološka i nuklearna (CBN) zaštita se zasniva
na osećaju opasnosti od agenasa, zaštite od različitih zračenja i očuvanja
nakon napada CBN agenasa. Zaštita od pretnji i očuvanje posle CBN agenasa može
biti postignuto korišćenjem tekstila. Pored toga, tekstilni materijali mogu
biti funkcionalizovani tako što će sadržati elektroniku, koja će biti senzor za
različite pretnje.
Karakteristike hemijskih, bioloških i nuklearnih agenasa
Prema Demirovu (2005), hemijski rat agenasa su ili
sintetički ili biološki derivati hemijskih jedinjenja. Prilikom ratovanja, hemijski
agensi poseduju sposobnost prodiranja na kožu i jako su smrtonosni /
onesposobljavajući u većini slučajeva. Npr. na koži je stopa propustljivosti i
nervinih agenasa od 2.0cm/min odnosno 0.1cm/min. Demirov je sugerisao da je
većina hemijskih agenasa homogena u prirodi, i naglasio je da to može biti
iskorišćeno u dizajnu i razvoju efikasnih sistema senzora, za brzu detekciju
hemikalija. Međutim, nizak pritisak pare predstavlja potencijalna ometanja
njihovog otkrivanja.
Rejnolds i Hart (2004), su primetili da razumevanje
ciljnih jedinjenja igra važnu ulogu u
dizajnu i izradi zaštitne odeće. To je zbog toga što hemijski agensi nisu samo
pojedinačna jedinjenja, već klase. Npr. neki od nervnih agenasa su podgrupe
fosfonata. Tako da se fizička svojstva ovih jedinjenja mogu pripisati
specijalnim substituentima u strukturi, a njihova toksičnost specijalnim
strukturama u kompleksu. Dakle, grupa supstituenata može da da niz jedinjenja
sa različitim rastvorljivostima i nestalnosti. Toksičnost ovih jedinjenja međutim,
neće biti manje ili više ista. Dakle, jasno je da se zajednica brani od
hiljadama drugačijih, ali strukturalno istih jedinjenja.
Biološki agensi su smrtonosniji od hemijskih agenasa. Oni
se unose u organizam najčešće putem disajnih organa. Na odeći mogu da se
namnože u visokim koncentracijama, što rezultira visokom kontaminacijom.
Materijali mogu da produže vreme penetracije patogena, tako da je smanjen
stepen kontaminacije.
Rano otkrivanje ovih agenasa igra ključnu ulogu u
minimiziranju žrtava koje su povezane sa takvim napadima. Međutim, rano
otkrivanje bioloških agenasa je ograničeno činjenicom da agensi patogena vrlo
brzo razmnoževaju. Rani simptomi infekcija izazvanih različitim biološkim
agensima su često nespecifični. Tako da kašnjenje u lečenju može da rezultira
povećanjem broja nastradalih.
Ratovanje sa biološkim agensima sve više pronalazi
svoj put ka borbi i terorističkim aktivnostima. Potencijalna opasnost od
bioloških agenasa je proporcionalna osetljivosti izloženog stanovništva.
Sprečavanje bolesti prati izloženost biološkim agensima, kao funkciju imunineta
individue koja je izložena istom.
Biološko oružje se formira u sledeće 4 komponente:
1)
Nosivost: sam
biološki agens
2)
Municija:
funkcija municije je da zaštiti nosivost, tako da održava svoju moć sve do
vremena isporuke
3)
Sistem isporuke:
može biti raketni, vozni ili artiljerijski
4)
Disperzija
sistema: funkcija disperzije sistema je da osigura širenje korisnog tereta do
ciljnog mesta, kao što su prenošenje raznih sprejeva, eksploziva, ili pak
kontaminacija hrane ili vode
Biološki agensi se mogu klasifikovati, u cilju
smanjenja na tri kategorije, na osnovu njihove lakoće prenosa, u odnosu na
stepen morbiditeta i mortaliteta, i na osnovu verovatnoće njihovog korišćenja.
Kategorija A: Ovi agensi zauzimaju najviši rang, jer se oni mogu
lako širiti i prenositi sa jedne osobe na drugu. Oni izazivaju najvišu
smrtnost, pa su kao takvi veliki javni zdravstveni problem. Primeri su Bacillus
anthracis (antraks) i Iersinia pestis (kuga).
Kategorija B agenasa: Ovo su agensi koji se umereno lako šire, i
rezultiraju umerenom morbiditetom i mortalitetom. Primeri su Cokiella bumetti (K groznica) i Alphaviruses (alfa virusi).
Kategorija C agenasa: Ova kategorija obuhvata nastajanje patogena koji
bi mogli biti genetskim inženjeringom napravljeni za specijalne svrhe. Njihova dostupnost
i lakoća proizvodnje i distribucije, ih čini podložnim bioterorizmu. Primeri
uključuju Nipa i Hanta viruse.
Bioaerosoli
Bioaerosoli su
još jedan vid bioloških napada, koji nalaze svoj put u modernim zonama
ratovanja. Bioaerosoli imaju dve forme: 1) održive i 2) neodržive. Održive
forme uključuju bakterije, gljivice, viruse i alge. A neodržive forme uključuju
endotoksine i proteine. Negativni efekti po zdravlje uzrokovani održivim
efektima se mogu pripisati njihovoj sposobnosti da rastu, razmnožavaju se i
proizvode toksične supstance. Zdravstveni efekti održivih i neodrživih
bioaerosoli zavise od odnosa broja i masa čestica. Bioaerosoli mogu lako biti izmanipulisani za upotrebu u antisocijalnim
aktivnostima.
Nuklearni agensi
Nuklearno oružje se smatra oružjem masovnog uništenja.
Efekti takvih napada traju daleko duže nego efekti hemijskih i bioloških
napada. Nuklearno oružje ne utiče samo na vojsku, već i na celokupno
stanovništvo. Jedan od glavnih izazova u vezi sa razvijanjem odgovarajuće
zaštite od radijacije, je teškoća koja je povezana sa samim testiranjem. Naime,
nema mnogo agencija koje odobravaju protokole za testiranje, koji uključuju
izlaganje životinja ili ljudi na zračenje.
Molder i Meteora (2011) su primetili da efekti
izlaganja radijaciji mogu biti dvostruki: 1) akutni i 2) hronični. Prema ovim
autorima, terapija koja je razvijena za lečenje akutnih posledica, neće biti
efikasna ukoliko ne postoji terapija za hronične efekte, koji se manifestuju
kod ljudi koji su izloženi velikim količinama zračenja. Sa druge strane,
razvijene terapije za hronične efekte, su od male koristi u odsustvu efikasnih
terapija za akutne efekte.
Materijali za nuklearno oružje se obično čuvaju u
bezbednom pritvoru u odnosu na naciju. Specijalni nuklearni materijali (SNM),
koji su fisioni radionukleidi, su od velikog značaja za interes stanovništva.
Pojava uređaja radioloških disperzija (RDD), promenila je celokupan
scenario. RDD je oružje koje namerno
može biti upotrebljeno od strane terorističkih jedinica, kako bi se poremetio
balans u zajednici. “Prljava bomba” je primer za RDD. Koncept prljave bombe
podrazumeva pakovanje eksploziva sa radioaktivnim metalom. Namera je da se oslobodi radioaktivni materijal kad se
bomba detonira. Medjutim, RDD se može upotrebiti za distribuciju radioaktivnog
materijala, pasivno, na ne-eksplozivan način. Ovo uključuje prskanje ili
širenje radioaktivnih materijala koji su ručno postavljeni ili u blizini
radioaktivnih izvora.
Otkrivanje
hemijskih, bioloških i huklearnih (CBN) agenasa
Otkrivanje hemijskih agenasa
Prema Vangu (2008), hemijski otpornici su idealni za
hemijske senzore. Hemijski otpornici kao hemijski
senzori, su bazirani na prostoj promeni otpora kao odgovor na vezivanje
analita. Ovi autori su razvili karbon nano cevi/politiopen hemijske otpornike
kao senzore, za ratovanje hemijskim agensima. Oni su istakli da je senzor
izložen visokoj osetljivosti i selektivnosti, ukoliko se koristi dimetil
metilfosfonat kao simulant od sarina.
Nano vlakna se takođe nalaze kao aplikacije senzora za
korišćenje u toku borbe. Deng (2009), je razvio senzor za 2,4,6 –
trinitrotoluen (TNT), koristeći TNT osetljiv konjugovan polimer, TPA – PBPV
[poli (trifenilamin-alt-bifenilen vinilen)]. Polimer je obložen tj obavijen
poliakrilonitrilnim nano vlaknima na kvarcnoj podlozi. Prema autorima, ovaj
skup pokazuje visoku osetljivost i brzo reagovanje na TNT, u poređenju sa
regularnim filmom polimera (TPA-PBPV).
Otkrivanje bioloških agenasa
Rano otkrivanje bioloških pretnji igra značajnu ulogu u
smanjenju broja žrtava. Ovo stavlja ogroman pritisak na odbrambena istraživanja
zajednice, da se brzim i osetljivim testovima indetifikuju biološki agensi.
Upozoravajući senzori bioloških agenasa (BAWS), mogu se
koristiti za detektovanje prisustva bioloških čestica na sumnjivim delovima.
Prema Primanu (2000), BAWS su bazirani na principu laserski indukovane
fluoroscencije i poseduju sposobnost da razlikuju sumnjive čestice od priridnih
materijala. Sumnjive čestice aerosoli, su pobuđene od strane UV pulsnog lasera
koji radi na 266nm. Emitovana svetlost se selektivno filtrira specijalnim
detektorima koji potvrđuju prisustvo bioloških subjekata. Međutim, autor je
specifično indetifikovao koji subjekt aktivira određeni senzor.
Higins i drugi (1999), su razvili sistem za detekciju
Stafilokoke enterotoksina B (SEB), ricin toksina, antigen Yersinia pestis F1 (kuga) i antigen Bacilus
antharacis PA (antraks) koji su
zasnovani na principu elektrohemiluminescence (ECL). ECL je proces koji
podrazumeva generaciju svetlosti u zavisnosti od napona, smanjenja ciklične
reakcije oksidacije rutenijum helata, teškog metala. Redoks reakcija pokreće
oslobađanje fotona u prisustvu tripropilamina (TPA). Ovi fotoni se mogu otkriti
i kvantifikovati od strane fotomultiplierske cevi. Rutenijum, sa svojom malom
molekulskom masom, i hem formom, može biti konjugovan sa bilo kojim proteinom
sa standardnim N – hidroksisucinimidnim etstrom. Autori koji su koristili ovaj
deo rutenijuma, kao molekulski detektor, misle da ima mali i nikakav uticaj na
interakciju sa antitelom. S obzirom da su svi biološki toksini proteini, ova
tehnika je limitirane dostupnosti zbog visokog kvaliteta, i visokog afiniteta
prema antigenima i drugim ligandima.
Hejd i drugi (1996), su
razvili fluorogeničnu sondu zasnovanu na PCR tehnici, koja se koristi u realnom
vremenu, za indetifikovanje bioloških opasnosti i agenasa. Ovo se može postići
uz pomoć TakMan 5NA (Perkin Elmer / primenjeni biosistemi). Prema ovim autorima sistem
koristi sonde olegonukleotida sa razčitim redosledom primene. Sonda je označena
sa fluoroscentnom bojom, sa rezervom ovojenih molekula. Sonda se ukršta sa
ciljnim sekvencama, ako su prisutni amplikoni. Fluoroscentna boja odgovara sa
odgovarajućim karakteristikama emisijskog spektra, ako je izložena inpulsivnom
intenzivnom svetlu. Autori su istakli da upotrebom različitih sondi, sa
odgovarajućim bojama molekula, mogu da detektuju biološke i virusne agense.
Vang (2009), je razvio
multipleksiranu suspenziju niza sistema za simultanu detekciju više anlita.
Sistem koristi fluoroscentne polistrene mikro kapljice koje služe kao podloga
za antigen – antitelo reakciju i reakciju između DNK i odgovarajućih
oligonukleotidnih sondi. Kapljice mogu biti označene različitim molekulima
(antitelima) i da miruju u rastvoru. Autori su koristili laserski izvor
svetlosti za detekciju analita. Atitela su u biotinilaciji uparena sa karboksi
fluoroscentnim molekulima u sistemu. Test je pokazao visoku osetljivost i
selektivnost u detekciji sumnjivih meta (bakterija, bakterijskih spora, virusa,
bakterijskih otrova, otrova biljaka..), i sa veoma različitim fizičkim i
hemijskim osobinama u složenim smešama.
Otkrivanje SNMa (specijani nuklearni materijali), koji su
namenjeni za terorističke aktivnosti je često nezgodno pitanje. Veoma je teško
otkriti SNM u prometnom saobraćaju, kao što su aerodromi, morske luke ili javni
putevi. Nekoliko prenosnih instrumenata se koristi za ovu svrhu.
Lični detektori zračenja (PRD – personal radiation
detectors)
Lični detektori
zračenja su osetljivi uređaju. Sklop se sastoji od
neorganskog scintilatora koji pretvara fotone velike energije u vidljivu
svetlost. Ona je, zajedno sa fotomultiplikatorskom cevi u električnom kolu,
koji broji impulse i ispravlja pozadinsko zračenje. To je dobar alat za hitne
intervencije.
Ručni merači
Nisu baš napredovali u poređenju sa ličnim detektorima
zračenja, ali mogu da se koriste za otkrivanje lokacija radioaktivnog
materijala. Ovi merači mogu da se projektuju da poseduju izmenjive sonde, koje
se sastoje od scintilacijskog detektora i foto cevi, i velikih komora
jonizovanih i neutronskih detektora.
Indetifikacija
radionukleidnih uređaja (RID)
RID se sastoji od kristala nadrijum – jodida,
fotomultiplikatora koji povezan za eletktronikom daje visok spektar pulsa.
Spektri se mogu porediti sa referentnom bazom, kako bi se indetifikovali
radionukleidi.
Zračenje portal
monitora (RPM)
RPM se sastoji od polivinil toluen scintilator detektora
koji je u sprezi sa foto cevima. Merači, kada bi bili montirani na vlažnoj
podlozi, mogli bi da budu sa bili koje strane kolovoza, i da isto tako
otkrivaju fotone i neutrone.
Svi prethodno navedeni uređaji mogu biti korišćeni za
odbranu. Međutim, detekcija RDDa u urbanoj sredini, predstavlja veći problem.
Hohbaum i Fišbain (2011), su predložili upotrebu više detektora koji se
montiraju na vozila u pokretu, kako bi se otkrile nuklearne pretnje. Pozicije
detekrora i rezultati detektora mogu se pratiti u realnom vremenu. Odluka o
potrebi za dalji postupak je doneta na osnovu svih raspoloživih podataka. Autori su razvili algoritam koji bi mogao da se koristi u
odlučujućem sistemu. Oni tvrde da upotreba takvog algoritma u odlučujućem
sistemu isključuje mogućnost lažno pozitivnih i lažno negativnih rezultata. Ovo
je veoma vazno u scenariju koji uključuje brojna vozila sa detektorima
montiranih na njih. Prema autorima, softver takođe uzima u obzir zaštitne
nuklearne efekte u gusto izgrađenom okruženju.
Sprečavanje krijumčarenja radioaktivnog materijala je još
jedno važno pitanje. Ovo igra važnu ulogu u
sprečavanju nuklearnog materijala od ulaska u urbanu sredinu. Galager i Lanza
(2007), su razvili sistem za detekciju fisionih materijala i drugih izvora
štetnih zračenja tokom prenošenja materijala, koji su ilegalno krijumčareni. Većina sistema koristi za detekciju fisione materijale koji
su najprisutniji u lukama. Sistem detekcije je konstruisan za merenje gama
zračenja u datoj energiji. Takođe se meri
emisija neutrona i upoređuju se očitavanja sa poznatim vrednostima.
Zaštita od
hemijskih, bioloških i nuklearnih agenasa
Zaštita od hemijskih agenasa
Zaštita od hemijskih agenasa je urađena na osnovu
značenja, kao što su hemijska zaštitna odela koja uključuju maske za lice.
Međutim, biološki enzimi mogu da se koriste kao kontra mera hemijskim
toksinima.
Hemijska zaštitna odela
Prva generacija hemijskih zaštitnih odela se sastojala od
aktivnog ugljenikovog vlakna, u poliuretanskoj peni, kao unutrašnjem sloju.
Spoljni sloj je imao ulje i vodoodbojne karakteristike. Sadašnja generacija
odela za hemijsku zaštitu, korišćena od strane SAD-ovog Ministarstva odbrane,
su poznatija kao odela lagane integrisane tehnologije (JSLIST), koji se sastoji
od molekula aktivnog ugljenika, kao unutrašnjeg sloja koji je tkan kao laminat.
Ova laminantna struktura pruža neophodne hemijske kontra mere, kao i razumne
karakteristike udobnosti. Trenutni JSLIST se sastoji od delova tkanina koja su
mešavina najlona i pamuka, napravljena korišćenjem ripstop tkanja. Trenutni
napori su na smanjenju ukljenika u JSLIST odelu, zbog uključivanja u nove
tehnologije, kao što su perm – selektivne membrane, funkcionalizovani slojevi nano
vlakana, superhidrofobni materijali i dr.
Perm – selektivne membrane su membrane koje selektivno
propuštaju vodenu paru, ali zadržavaju veći deo molekula hemijskih toksina. Ove
membane ne samo da nude zaštitu od opasnih organskih molekula, već i obezbeđuju
mehanizam za transport vodene pare i uz isparavanje hlade se kroz tkaninu. Drugi pristup je razvoj mikroporozne membrane koja ima
veliku površinu. Ovo ne samo da obezbeđuje visoku adsorpciju, već i omogućava
hemijsku vezanost biocida i drugih reaktivnih jedinjenja u okviru strukture zaštitnih materijala. Sledeća generacija zaštitnih
hemijskih i bioloških odela, bi trebala da se kombinuje sa kontramerama
sposobnosti protiv hemijskih i bioloških pretnji sa smanjenom logistikom
opterećenja.
Prema Šišou (2002), u razvoju zaštitne odeće se uvek
podrazumeva kompromis između zaštite (od toplote, hladnoće, hemikalija i
mikroba), i udobnosti osobina kao što su: otpornost, barijera toplotnih tečnosti,
vode i parapropustljivosti. Udobnost i karakteristike barijera su često u
konfliktu. Šišo naglašava potrebu za boljom ravnotežom različitih osobina, kao
što su toplota, drapiranje, parapropustljivost, elastičnost i osobine barijera.
Tekstilna vlakna kao što su najlon i Kevlar su
intezivno korišćeni u zaštitnoj odeći za vojna lica. Neke od vaznih osobina
koje čine ova vlakna pogodnim za odbranu, uključuju aplikacije koje obuhvataju:
1) visoku čvrstoću; 2) balističke performanse; 3) otpornost na plamen i 4)
apsorpcija pare i barijera tečnih karakteristika. Prema Tilagavatu (2008),
uvijena (spunbond) i vazdušasta (meltblown) netkana vlakna su takođe korišćena
za proizvodnju zaštitne odeće. Autori su napomenuli da uvijena i vazdušasta
vlakna pružaju sledeće prednosti u odnosu na konvencionalne materijale: 1)
niski troškovi, 2) poboljšane osobine barijera, 3) nepropustljivost čestica, 4)
odgovarajuća snaga i 5) udobnost.
Bas (2009), je naglasio da sledeći operativni izazovi
treba da budu ispoštovani pri dizajniranju zaštitne tehnologije za vojno /
pravosudno osoblje: 1) logističko opterećenje, 2) troškovi, 3) trajanje
performansi i efektivnosti protiv celog spektra pretnji agenasa. Prema Basu,
razvoj sistema, blok, ili agensi za uništenje, istovremeno imaju prioritet da
smanjuju materijalnu težinu i cenu.
Hemijske maske
Grov i drugi (2001), su razvili nepredne hemijske
maske koje obezbeđuju mnoge prednosti po nosioca u smislu težine/punoće,
udobnosti/stajanja, optičke kompatibilnosti, mogućnosti slobodnog disanja,
komunikacije i zaštite. Autori tvrde da maska ima nekoliko prednosti u odnosu
na masku SAD-a M40. Većina komponenti u masci M40, koje su bile od aluminijuma
su zamenjene plastičnim kompozitima. Filter maske M40 je zamenjen sa mnogo
nižim profilnim filtracionim sistemom. Ovo takođe smanjuju ukupnu težinu.
Zakljivljenost sočiva maske omogućava optimalnu pomoć oku do 25mm. Prema
autorima, ovo zadovoljava potrebu za nišanima na oružijima. Otvor za oko na
maski M40 je bio 41mm, i predstavljao je prepreku za viđenje uređaja u vojnom
inventaru. Autori su istakli da je otpor prilikom dizanja (udisanje i
izdisanje), u novoj masci smanjen za dva stepena u odnosu na masku M40. Ovo je
postignuto: 1) povećanjem površine filtera, 2) korišćenjem nižeg otpora filter
medija i 3) smanjenje otpora na ulazu i izlazu ventila. Napredna sorbenta i
srednje čestice se koriste za maske.
Superhidrofobne
i superolefobne površine za zaštitu
Vojska dosta ulaže napora tokom godina da poboljša
bezbednost svojih vojnika. Glavni fokus je na razvijanju super ne upijajućih
tkanina koje su otporne na prodore svih tečnosti, uključujući vodu, alkohol,
rastvarače, ugljovodonike i opasne hemikalije. Karakteristike ovih tkanina
uključuju: 1) površinsku hemiju, stvarajući kontaktni ugao (> 160°); 2)
arhitekturu nano površine; i 3) lokalizovane krive površine napravljene u mikro
i nano površinama.
Saraf i drugi (2011), su istraživali sposobnost tri
različite tehnike, kako bi izazvali superhidrofobnost i superoleofobnost netkanog
materijala na bazi poliamida dobijenog hidrodinamičkim postupkom. One uključuju:
1) polimerizacija pulsirajućom plazmom 1H, 1H, 2H, 2H – perfluorodecil akrilata
(PFA C8), mol formula C13H7F17O2;
2) kondenzacija molekula 1H, 1H, 2H, 2H
– prefluordeciltrimetokisilana potpomognuta mikrotalasima (FS) i 3) kalemljenje
FS na poliamid mokrim postupkom. Autori su zaključili da sve tri metode
smanjuju površinsku energiju poliamidnog filma, što rezultira većim kontaktnim
uglovima kako za vodu (kontaktni ugao 168-174o)tako i za dodekan
(kontaktni ugao 153-160o).
Tim naučnika iz Natik Vojnih ispitivanja, za Razvoj i
inženjering, iz SADa sa Masačusets Tehnološkog Insituta, je razvio
superolefobni premaz na bazi kavez – molekula od fluorodecil polihedral
oligomer silseskioksana (Fluorodecyl Polyhedral Oligomeric
SilSesquioxane -POSS). Fluorodecil POSS je napravljen iz mešavine sa
Tehnoflonom BR 9151, fluoro elastometra iz Solvai – Soleksis i Asahiklin AK225
rastvarača. Prema timu, superolefobni premaz, je veoma tanak, na njega ne utiču vazduh i vodena para.
Jong i dr (2006), su razvili superhidrofobnu površinu
pomoću kombinacije miro / nano strukture. Projektovanje i razvoj zaštitnih
tkanina je još jedna važna primena nanotehnologije. Autori su razvili poli (metil metakrilat) (PMMA) mikropost, koji
je proizveden tako da je gusto zbijen sa nano tzv stubovima na vrhu. Takođe su
primetili da je poboljšan ugao na oko 161°. Kontaktni ugao ove veličine se ne
može postići ukoliko se koristi sam mikropost.
Ovens i drugi (2008), su razvili metodu za proizvodnju
visoko hidrofobnog oleofobnog najlon – pamučnih materijala. Ovaj metod
podrazumeva mikrotalase indukovane sa perfluoralkilsilanesom na adekvatnim
podlogama. Autori su primetili da podloge moraju da imaju primarni alkohol ili
primarne / sekundrne -NH- grupe. Fluoroalkil lancima mogu biti priključene -OH-
ili -NH- grupe preko siloksana ili silaznih veza. Toplota ili mikrotalasno
zračenje je u službi povećanja brzine do podloge procesa. Takođe, dodavanje
baze ima sličan efekat na podlogu procesa.
Enzimi protiv
hemijskih agenasa
Enzimi se takođe mogu koristiti za zaštitu od agenasa
tokom vođenja hemijskog rata. Organofosforni enzim (OPH), je jedan takav enzim
koji je poznat po svojoj sposobnosti da hidrolizuje različite agense. Međutim,
Gopal i drugi (2000), su primetili da je aktivnost OPH prema VX (VX – je
izuzetno toksična supstanca, bez mirisa i ukusa, koja se koristi kao nervni
agens) znatno niža u poređenju sa svojim aktivnostima prema drugim agensima.
Autori su izgradili razne mutante enzima, kako bi se povećala aktivnost VX,
primećeno je da je jedan od izloženih mutanata povećan hidrolizom VX. Dakle,
enzimi u njihovom prirodnom stanju ili kao mutanti mogu da se koriste za
odgovarajuću zaštitu od hemijskih agenasa.
FAST – ACT® sistem neutralizacije hemijskih grešaka
FAST - ACT ® je
tretman sorbenta koji je razvila Nano Korporacija iz Menhetna, Kanzas, SAD. To
je širok spektar odgovora na hemijske opasnosti. Tehnologija je pronađena kako
bi bila efikasna protiv hemijskih sredstava u obliku tečnosti i pare. To je formulacija suvog praha, koji nije toksičan, koji
ne rđa, i koji nije zapaljiv. Proizvod se može koristiti u širokom spektru
temperatura i uslova sredine.
Zaštita od
bioloških agenasa
Biocidni premazi
Polimeri sa biocidnim aktivnostima se mogu koristiti za
razvoj zaštitnih premaza. N – halamin biocidni polimer se koristi za različite
primene. Ovo su polimeri koji sadrže azot – hlor, ili azot – brom sa
kovalentnim hemijskim vezama. Hemijske veze su stabilne prema hidrolizi, koja oslobađa
slobodne halogene u vodenom rastvoru. N – halamin biocidi mogu lako da se
pripreme „na lice mesta“, izlaganjem prethodnih polimera na slobodnom hloru ili
bromu. Halogeni koji se gube tokom ovih aktivnosti, mogu lako da se regenerišu
ukoliko izložimo polimer slobodnom hloru ili bromu. Ovi polimeri mogu da se
koriste prilikom funkcionalizacije silicijum gela koje na kraju može da se
koristi u zaštitnim premazima. Velika površina silika gela obezbeđuje više
aktivnih mesta (veza) za aktivnost biocida.
Liang i drugi (2006) su razvili neobičan
hidantonilsiloksan koji bi mogao da se koristi za funkcionalizaciju silika
gela, kako bi se koristio kao biocid, prilikom izlaganja tzv izbeljivača u
domaćinstvu. Hidantoinilsilokan može da se koristi i kao monomer i kao polimer.
Autori su kovalentno vezali hidantoinilsilokan na silika gel, i kao takav,
nakon izlaganja izbeljivaču, bio je u stanju da uništi Stafilokoku i Ešerihiju.
Takođe, utvrđeno je da su premazi otporni na vodu, i da mogu biti rehlonirani
tokom aktivnosti. Takvi premazi mogu biti upotrebljeni za zaštitne tkanine.
Metal oksid nano čestice poseduju antimikrobnu aktivnost. Neki primeri
uključuju MgO i CaO, ZnO, cerujum oksid i srebrne nano čestice.
Strategija zaštite
antitelima
Vakcinacija je čovečanstvu mnogo pomogla u uklanjanju
ozbiljnih bolesti. To je pomoć u smanjenju osetljivosti populacije na određenu
bolest. Međutim, Kasadeval (2002) je napomenuo da je strategija vakcinisanja
vojnog i civilnog stanovništva možda nekad neće biti izvodljiva iz više
razloga: 1) priroda bioloških pretnji je često nepoznata, 2) indukcija
zaštitnog reagovanja obično traje duže od vremena između izloženosti i početka
bolesti, i 3) vakcini je obično potrebna veća doza da izazove zaštitni odgovor,
što možda nije izvodljivo u hitnim slučajevima. Dakle, Kasadeval je predložio
korišćenje antitela koja se vezuju za toksine kao proteini antitoksina. Mnoštvo
toksina može da se upotrebi kao biološko oružje, i korišćenje antitela može da
ponudi adekvatnu zaštitu osetljivih vojnih populacija. Tu se navodi i nekoliko
prednosti i mana korišćenja antitela protiv bioloških agenasa.
Jedna od prednosti koja je istaknuta, je da je to
neposredni imunitet. Ova vrsta imuniteta obično
traje nedeljama, a možda čak i mesecima. Štaviše, većina priprema antitela se
može raditi intramuskularno, olakšavajući upotrebu. Vojnici mogu da ih nose samo u obliku samo – injekcionih uređaja, i mogu da
ih koriste po potrebi. Brzim napretkom u biotehnologiji mogu se obezbediti
bolja rešenja. Strategija zaštite antitelima, u skladu sa Kasadevalom, može
pomoći smanjenju upotrebe bioloških agenasa. Takođe, prednost ima branitelj,
jer je lakše razviti nova antitela protiv patogena koja su projektovana, nego
obrnuto.
Jedna od
nedostataka, uočena od strane Kasadevala, jeste da antitela, prilikom terapije,
su specijalni patogeni. Agens mora da bude indetifikovan pre davanja
odgovarajućeg antitela. Ovo zahteva brzu indentifikaciju i detekciju agensa. Osim toga, reagensi antitela imaju limitiran život, tako
da moraju biti periodično zamenjeni. Autor je takođe napomenuo da je efikasnost
antitela, u zavisnosti od vremena, može biti kontradiktorna, i da izazove
razvoj kliničkih simptoma. Najveća pitanja se tiču razvoja baze antitela, jer
prema Kasadevelu, ova jedinjenja moraju da se razvijaju mimo standardih
kliničkih ispitivanja.
Demeo i Bendeto (2001) su razvili laganu, dišljivu odeću
sa radioaktivnim kvalitetima. Oni su preneli radioaktivne kvalitete na odeću, tako što su imregnirali jedinjenja protiv
radijacije, kao što je barijum sulfat. Impregnacija tih kvaliteta se može
postići na nekoliko načina: 1) potapanjem tkanine u rastvor koji sadrži baze,
2) stavljanje tkanine u komoru reaktivnih agenasa, koji reaguju i formiraju
bazu, 3) pomoću tkanine koja služi kao filter za rastvor koji sadrži takva
jedinjenja, i 4) izrada tkanine sa jednim od radioaktivnih reagenasa, složenih
na njenoj površini i izlaganje komplemerntarnog reagensa koji se koristi za
formiranje finalnog postojanog jedinjenja. Neki primeri anti-radioaktivnih
supstanci, osim barijum sulfata, jesu natrijum acetrizoat, kiselina
iobenazamika, zatim iopanoik kiselina i iopentol.
Demeo i Kučerovski (2005), preporučuju tkanine koje
nude zaštitu od više opasnosti. Takođe sugeriraju da u materijale koji pružaju
zaštitu spadaju barijum, bizmut ili volfram, koji se mogu mešati sa prahom /
grudvicama polimera, ili sa pogodnom emulzijom. Ova mešavina se zatim kombinuje
sa slojevima drugih tkanina, kao što je Kevlar, kako bi prižio mogućnost veće
zaštite.
Pored radiološkog terorizma, konstantna istanjivanja
ozonskog omotača su posledica globalnog zagađenja životne sredine, i to je
stalna pretnja i vojnom i civilnom stanovništvu. Vojne jedinice, koje mnogo
vremena provode napolju, su u povećanom riziku od konstantog izlaganja štetnom
UV zračenju. Veliki su napori na mestima na kojima se razvijaju radioaktivni
materijali, koji znatno smanjuju efekte različitih tipova zračenja. Natasuka
(2008), primetio je da kolagen iz različitih izvora (rastvarača i njegovih
derivata), keratin sa njegovim derivatima, zatim fibroin svile i njeni
derivati, pojedinačno ili u kombinacijama, poseduju svojstva zaštite od
radioaktivnosti. Od materijala koji imaju svojstva za zaštitu od
radioaktivnosti, se dizajniraju različita zaštitna odela, kako za vojsku, tako
i za civilno stanovništvo.
Nanomaterijali za dekontaminaciju hemijskih agenasa
Nanočestice metel oksida, kao što su MgO, Al2O3,
i ZnO, se uspešno primenjuju za dekontaminaciju raznih nervnih agenasa.
Funkcionaliovana nano vlakna su poznata po svojoj sposobnosti hidrolize
organofosfornih agenasa kao što su nervnih gasova. Mahato i drugi su uspešno
iskoristili nanokristaline cinkove šipke u dekontaminaciji sarina. Sol-gel
metoda (Sol-gel proces je metod za proizvodnju čvrstih materijala od malih
molekula. Metod se koristi za izradu metalnih oksida, posebno oksida silicijuma
i titanijuma. Proces podrazumeva konverziju monomera u koloidni rastvor (sol)
koja deluje kao prethodnica za integrisane mreže (ili gel) za diskretne čestice
ili mrežne polimere), je korišćen kako bi se stvorio oksid cink nanomaterijal.
Prema autorima, reakcija je rezultirala netoksičnim proizvodima, kao što su
metil fosforne kiseline, i izopropil metil fosforna kiselina. Prasda i drugi
(2007), su primetili da cink oksid nano šipke se koriste u dekotaminaciji
ipirita. Takođe su koristili hidrotermalne metode za sintezu cink oksid nano
šipki, i primetili su da je cink oksid uspešno dekontaminirao ipirit, po pseudo
prvom redu ustaljenog stanja reakcija, kao što su hidroliza i eliminacija.
Čen (2009) je funkcionalizovao poliakrilonitrilna
(PAN) nanovlakna, tako da je omogućio njuhovu upotrebu u razvoju samo – detoksikacijske
hemijske zaštite tkanine. PAN nanovlakna su reagovala sa viškom hidroksilamina
u metanolu na 70°C. Oksimacija nanovlakana se popudarala sa formacijom
poliakrilamidoksima, na površini vlakana. Takođe je pokazano da
funkcionalizovana nanovlakna se uspešno hidrolizuju sa diispropil
fluorofosfatom (DFP) u prisustvu vode.
Bromberg (2009) je istraživao sposobnost
poliakrilamidokima (PANOx) i poli (N – hidroksiakrilamid) (PHA) da hidrolizuju
agense hemijskog oružja. Pripremljeni PANOx i PHA je na jedan korak od
oksimacije poliakrilnitrila i poliakrilamida, respektivno, sledi nukleofinske
hidroliza Somana (GD), Sarina (GB) i VX. Treba napomenuti da se ovi reaktivni
polimeri koriste u razvoju zaštitnih barijera. Ovi nanomaterijali mogu uspešno
da se dodaju nanomrežama i drugim materijalima kako bi se razvila samo –
dekontaminacija zaštitnih proizvoda.
Očuvanje vojnog osoblja i opreme, kao što je npr posle
avionske nesreće ili biološkog napada, je bitan deo pobedničke borbene
strategije. Iako postoji mnogo hemijskih, bioloških i drugih metoda za
dekontaminisanje, ponekad je mnogo lakše i ekonomičnije obrisati rasute
hemikalije, i tako postići lakši pristup daljim metodama. Grupna ili bruto
dekontaminacija hemikalija se može lako postići uz pomoć suvih proizvoda za
dekontaminaciju, kao što su pomenute maramice, i to posebno za dekontaminaciju
nanočestica, koje mogu da budu sastavni deo u jeftinoj personalnoj opremi za
dekontaminaciju (LPDS). Nedavno je Lavrence Livermor Nacionalna Laboratorija
(LLNL) preporučila LPDS koji ne sadrži čestice, već samo losion za suvo
brisanje. Pored LPDS sistema, postoji potreba da se razvije sistem za očuvanje
vojne opreme posle hemijskog ili biološkog napada. Razvoj osetljive opreme za
dekontaminaciju, kao što su maramice, je deo porodice programa sistema (DfoS)
SAD-ovog Ministarstva odbrane. Kao deo ovog programa, dekontaminirani bruto
proizvod bi trebao da ima hemijsku efikasnost protiv živih agenasa ili
simulanta nervnih agenasa kao što su V i G, ili blister agensi, kao što su H
agensi; i biološku efikasnost protiv živih agenasa ili simultanata kao što su
bakterije i virusi. Suva dekontaminacija se može realizovati u zavisnosti od
krajnjih zahteva korisnika ili pretnji agenasa. Nedavno sprovedeno istraživanje
na Teksaškom Tehnološkom Univerzitetu je rezutiralo prizvodnjom novih maramica
sa suvu dekontaminaciju (Fibertek®). Maramice se sastoje od upijajućeg gornjeg
sloja, srednjeg poroznog sloja, sa aktivnim ugljenikom, i poslednjim slojem
kako bi obezbedio koherentnost i ne propustljivost.
Rezultati studija suvog brisanja ipirita, pokazali su
dobro upijanje, pa čak i pare, koja se bolje apsorbuje zbog aktiviranog
ugljenika i M291 rekativne apsorbentske podloge. Pored toga, maramice se bolje
ponašaju nego materijali sa određenim karakteristikama, zbog jakih kiselina i
baza. Druga studija je pokazala da je dekontaminacija maramicama u stanju da
apsorbuje i isparenja organofosfornih jedinjenja, kao što je metil paration.
Suva dekontaminacija Fibertek® proizvoda je
komercijalno dostupna u različitim formama i oblicima kao što su jastučići,
maramice i rukavice. fibertek® se koristi kao integralna komponenta u: 1)
Individualnom Dekon Kit-u, 2) Odgovoru na Dekon Kit, koji se prodaje po prvim
tehnološkim linijama, i koja se takođe koristi za proizvodnju jastučića,
maramica i rukavica, pod licencom Teksaškog Tehnološkog Univerziteta. Nekoliko
važnih osobina Fibertek®, koje omogućavaju njegovo efikasno korišćenje kao
maramice su: 1) njegova efikasnost u efikasnom brisanju lako rasitih toksičnih
hemikalija, 2) tehnološka platforma se može koristiti za dekontaminaciju ljudi,
naoružanja i osetljive opreme, 3) može i da apsorbuje i da adsorbuje toksične
materijale, 4) lišen je slobodnih čestica, i 5) ima neodređen rok trajanja.
Druga važna komponenta LPDS preporučena od strane LLNL-a, sadrži reaktivni
losion za dekontaminaciju kože (RSDL), patentiranim da ukloni i neutrališe
hemikalije tokom ratovanja, proizvedeni od strane zdravstvene zaštite i dijagnostike
iz Braka. Sa druge strane, RSDL korišćen sam, nije postojan u prisustvu vode, i
ozbiljno ograničava upotrebu na osetljivu vojnu tehniku i elektroniku.
Fibertek® proizvod za dekontaminaciju je dostupan u
nekoliko oblika različitih veličina.
Nedavna procena od strane SAD-ove Žnacionalne Garde je
pokazala da Fibertek® može svojom suvom dekontaminacijaom ukloniti 80-90%
zagađivača koji se može naći na bojnom polju.
Struktura Fibertek-a® dozvoljava različite tipove
tkanina, kao što su poliester, sirovi pamuk, beljeni pamuk, između ostalog,
može da se koristi za različite aplikacije kao što je industrijsko čišćenje
ulja ili apsorpcija. Sirovi pamuk na bazi Fibertek® maramica može da se koristi
za apsorbovanje nafte ili apsorbovanje nepostojanih isparenja koja potiču od
policikličnih aromatičnih ugljovodonika.
Još jedna tehnologija maramica za dekontaminaciju, se
koristi od strane Calgon Carbon Korporacije. Tehnologija, stečena iz Entropik
Sistema, koristi 2 tipa Zorflex® aktivnog ugljenika, za uklanjanje hemijskih
agenasa. Prema njima, ove maramice i rukavice mogu da dekontaminiraju
komplikovane predmete bez ostavljanja prljavih čestica nakon dekontaminacije.
Dekontaminacija bioloških agenasa
Prema Američkoj infektivnoj bolnici za kontrolu
infekcija, dekontaminacija je proces koji osigurava bezbedno rukovanje
stvarima, u kojoj je radnik zaštićen, bez potrebe za zaštitnom odećom ili
opremom. Dekontaminacija je proces uklanjanja ili neutralisanja zagađivača koji
mogu akumulirati na osoblje ili opremu.
Proces dekontaminacije se kreće od jednostavnih
sredstava za čišćenje, preko dodatnih koraka za dezinfekciju, koja uključuju
eliminisanje većeg dela patogena i mikroba. Nakon izloženosti raspršenog
biološkog agensa, cilj dekontaminacije jeste uklanjanje ili smanjenje
verovatnoće da se ponovo aerosolizuje i kontaminira ljudsko telo ili odeću.
Vreme je često kritičan faktor kada je u pitanju
biološki terorizam. Dovođenje odgovarajućeg osoblja na lice mesta, može znatno
da uštedi vreme. Hemikalije koje se mogu odmah uništiti, pri prvom reagovanju,
ukoliko se utvrdi da je napad biološke prirode, mogu znatno pomoći i ublažiti
štetu do odgovarajuće pomoći. Sumporni kreč je proizvod koji je temeljno
testiran u SAD-u. Ova hemikalija je isplativa, ekološka i lako dostupna, i nije
potrebna obuka za njeno korišćenje. Pap i drugi (2010), preporučuju da bilo
koji sumnjivi agens, u vonim i vladinim agencijama, može biti neaktivan,
ukoliko se stavi na rastvor sumpor kreča. Hemijski je dostupan u tečnom obliku,
i može se koristiti za bioterorističke aparate za gašenje požara.
Biocidni premazi
za dekontaminaciju bioloških agenasa
Mičelsen je (2007) predložio upotrebu reaktivnih boja
i boja koje sadrže funkcionalne grupe, kao svetlosno aktivirane antiviruse
materijala. Izabrane su boje koje imaju sposobnost da apsorbuju svetlost u
određenom opsegu spektra i intenziteta, i na taj način generisu kiseonik (O2)
u atmosferi koja ga sadrži. Generisan kiseonik deaktivira viruse pri kontaktu.
Nekoliko boja imaju navedene osobine, uključujući akridin (fluoroscentno) žutu,
proflavin i akroflavin. Kada se ove boje primene u obliku boja, premaza ili
impregnacija, na odgovarajućim podlogama, mogu biti efikasne protiv virusa u
slučaju opasnosti.
Vorlej (2003) je opisao metod za razvoj biocidnih
poliuretanskih premaza. Razvijen je nov N-halamin monomer, koji može biti
kopolimerizovan sa komercijalnim plutajućim akrilo poliolom,, za proizvodnju
poliuretana. Prema tome, biocidna svojstva, mogu biti impregnirana pomoću
hlorisanih premaza sa dodatkom slobodnog hlora, kao što je izbeljivač. Biocidna
aktivnost premaza zavisi od dostupnosti hlora. Regeneracija hlora se može
postići izlaganjem hlora svaki put prilikom premazivanja.
Silika gel, koje se funkcionalizuje od
hidantonilsiloksana (monomer ili polimer), može takođe biti korišćen u
dekontaminaciji vode.
Dekontaminacija ranjenog osoblja prilikom
nuklearnih vanrednih situacija
Ranjeni vojnici i civilno stanovništvo često
predstavljaju potencijalni rizik po osoblje koje brine o njima, ukoliko se radi
o radioaktivnom terorizmu. Koening (2005) je predložio uklanjanje spoljne odeće
i obuće, prilikom zbrinjavanja ljudi, radi smanjenja kontaminacije za oko 90%.
Detektor zračenja pomaže da se proceni ostatak kontaminacije. Takođe je
napomenuto da se dekontaminacija kože i kose može smanjiti sa sapunom i toplom
vodom, tačnije češljanjem i pranjem kose, kako bi se otklonile radioaktivne
čestice. Primarni cilj je uklanjanje što je više moguće radioaktivnog
materijala ne oštećujući kožu. Treba obratiti pažnju na otvorene rane, kako bi
se smanjila mogućnost unutrašnje kontaminacije. Radioaktivni materijali imaju
tendenciju da se apsorbuju u krvotok i limfni sistem. U slučaju unošenja
radioaktivnih materijala, antacidi aluminijum hidroksida i magnezijum
karbonata, smanjuju apsorpciju gastrointestinalnog radioaktivnog materijala.
Nivo kontaminacije treba periodično da se preispituje pomoću detektora
zračenja, nivo kontaminacije treba da bude manji od 10%.
Multifunkcionalni materijali za zaštitu
Multifunkcionalni materijali
Težina opreme je uvek bio problem u vojsci. Pojava
različitih vrsta napadanja i oružja, znači da vojnik mora da bude zaštićen od
višestrukih oblika ugrožavanja (hemijsko, biološko i nuklearno zračenje). To
mora da bude prilagođeno u odnosu na težinu vojnika.
Večita traganja za razvoj kontra mera protiv hemijskih
i bioloških agenasa je dovela do razvoja multifunkcionalnih materijala. Takvi
materijali treba da imaju jedinstvenu sposobnost da brzo unište biološke ili
nervne agense, pored hidratacije. Materijali generišu biološke halogene,
prilikom otpuštanja i detoksikacije nervnog agensa. Multifunkcionalni
materijali su iskoristili sposobnost halogena i poli kvaternar amonijum
jedinjenja, da ubiju mikrobe, i sposobnost kvaternar piridinujum aldoksimes
(PAM) da reaktivira kolinesteras koji inhibira organofosfornim toksinima.
Minimalni zahtevi takvog sistema jesu
multifunkcionalni enzim – polimer biomaterijala, glukoza i voda. Glukoza i voda jesu dostupni u krvi i telesnim fluidima.
To znači da sistem može da zaceli rane. Takođe, sistem može da oslobodi oksime
i da se na kontrolisan način suprotstavi efektima inhibitorske holinesterase.
Sistem je baziran na dimetillakrilamid – metillakrilat (DMAA-MA) kopolimeru.
Poliuretan sadrži okside glukoze i peroksidne enzime koje se pretvaraju u
aktivne jone halogena, koji poseduju bakterijsku aktivnost. Sistem može da se
funkcionalizuje sa porodicom N –akril – 4 piridijum aldokim (4 – PAM), kako bi
se dekontaminirali nervni agensi. U PAM – halogenim polimerima, pruža se više
pozitivno naelektrisanih piridinijum grupa, što doprinosi do nukleolefinske
aktivnosti. Negativno naelektrisani halogeni kontra joni, (I- i
Br-) od piridijum aldokima, delovanjem služe kao podloga za enzim
katalizovanu redoks reakciju.
Čen je 2010. godine razvio visoko dišljivu tkaninu
baziranu na multifunkcionalnoj zaštit, koristeći tehniku elektrostatičkog
slaganja sloja po sloja. Ovaj hemijski i biološki detoksifikujući filter /
vlakno, je bazirano na reaktivnim polianionim i polihidroksamičnim kiselinama.
Korišćenje elektro uvijenih nanovlakana, omogućeno je korišćenje visokih
specijalnih površina, sa malim težinama i visokom poroznošću. Pored toga,
dozvoljeno je dodavanje različitih funkcionalnih polielektrolita, kako bi se
razvili hemijski i biološki zaštitni filteri / vlakna.
Duan je 2011.te razvio bifunkcionalnu pamučnu tkaninu
koja nudi UV zaštitu i koja je superhidrofobična. Takve tkanine su od velike
koristi za vojnike koji provode veći deo vremena napolju. Pamučna tkanina je
prvo bila tretirana sa cerijum oksidom (CeO2). Kasnije je
modifikovana sa slojem dodekafluoroheptil – propil – trimetioksilan (DFTMS).
Primenom CeO2 čestica, dobija se gruba struktura koja utiče na UV
svojstva, i poboljšava hidrofobnost.
Salter je 2009.te razvio modifikovan N – hloramid, tzv
Nomex®, kako bi proizveo samo – dekontaminirani materijal za zaštitu od
hemijskih agenasa. Kasnije je Nomex® derivatizovan sa hlorisanim analogom od
1–hlor–5 ,5–dimetil 3-(trimetoksisililpropil) hidantoin (BA-1). Tokom
tretiranja Nomex-a sa BA-1, istraživači su dodavali siloksan polimernoj podlozi
mikrozracima. Ovo je praćeno hlorisanim BA-1 tretmanom Nomex-a, koristeći
vodeni rastvor natrijum hipohlorit. Poliamidna struktura Nomex-a, otporna na
plamen, rezultirala je multifunkcionalnim materijalom koji ne samo da je
otporan na plamen, već i ima sposobnost da neutralizuje biološke i hemijske
pretnje.
